Древни Срби

Црнобог (Црни бог) је Бог ноћи и мрака из словенске митологије. Црнобог је можда најтајанственије словенско божанство у вези са којим постоје многе претпоставке, али мало тога се може потврдити са сигурношћу.

О Црном богу у словенској религији постоји само један писани докуменат, а то је "Chronica Slavorum" саксонског свештеника Хелмолда, који каже:

„Est autem Slavorum mirabilis error; nam in conviviis et compotationibus suis pateram circumferunt, in quam conferunt, non dicam consecrationis sed execrationis verba sub nomine deorum, boni scilicet atque mali, omnem prosperam fortunam a bono deo, adversam a malo dirigi profitentes. Unde etiam malum deum lingua sua Diabol sive Zcernoboch, id est nigrum deum, appellant."

Што значи:

"Код Словена ипак постоји чудна заблуда, јер се на гозбама и пијанкама својим, обређују жртвеном чашом, уз коју говоре. Нећу рећи речи посвећивања него проклињања под именом богова, разуме се: доброг и злог, изјављујући да свака срећа долази од доброга бога а несрећа од злог. И отуда на свом језику називају злога бога Ђаволом или Црнобогом, тј. црним богом".

У историји словенске митологије, овај текст заузима врло важно мјесто. Међутим пошто се ово односи само на полапске словене, остало је непознато да ли је Црни Бог старо домаће божанство и да ли су га познавали и други словенски народи. Истраживачи углавном заузимају негативан став. Већина не пориче његово постојање, али су увјерени да је он овакав каквим га је Хелмолд описао није оригинални словенски Бог већ да је настао под утитцајем хришћанства, и да је раван хришћанском ђаволу.

ДРЕКАВАЦ

Дрекавац је биће из митологије Јужних Словена. Веровање је раширено по Србији, Босни, и Црној Гори.

По легенди, дрекавац је материјална манифестација умрлог, некрштеног човека (по неким причама, младог дечака), који не може да на

ђе мир, па прогања оне који су му згрешили у животу. Како предања кажу, дрекавац је мало, длакаво створење, слично животињи ај-ају, које непрестано гази на сопствено крзно, а потом урла мешавином плача и вучјег завијања. Најчешће се шета по гробљима, а жртве дави у сну. Јако се плаши светлости, иако не може бити уништено док не нађе мир.

Иако нема доказа о постојању дрекавца, постоји одређен број људи који се и даље плаше овог бића.

Према легенди дрекавци нападају људе, који се касно у ноћи затекну у близини гробља или шуме, тако што им скоче на леђа и терају их да ходају целу ноћ, до првих петлова. Уколико се жртва не повинује захтевима дрекавца биће изгребана и почупана огромним канџама овог митског бића.

 Вампир

Вампир је митолошко биће које је настало у словенској митологији, посебно на Балкану и у Украјини. Вампиром се сматра дух умрлог или леш кога је оживео зао дух или ђаво. На слику повратника-вампира који пије или сиса крв можда су утицале и грчке Ламије.

Порекло речи

Вампир је једина реч из српског језика која је општеприхваћена у свим светским језицима.

У разним деловима словенског света вампир се назива и другим називима: вукодлак, лампир, лапир, вједогоња, једогоња, а најчешће - упир. Из ове последње може сазнати порекло речи вампир. Наиме, стари Словени су, као и већина старих народа, сматрали да ће, ако се тело мртвог човека не спали, његова душа остати заувек заробљена на овом свету и никад неће наћи мира. Зато су своје мртве подвргавали „третману“ у коме су их спаљивали на великој ломачи и тако их испраћали у „вечна ловишта“. Међутим, дешавало се (нарочито за време ратова или великих болести), да се тело неког страдалника уопште не пронађе и не испрати како доликује, што је, наводно, доводило до тога да несрећник убрзо почиње да устаје ноћу и убија људе. Све док се, не нађе неко ко ће га „почастити“ глоговим коцем

Контроверза око појма у 18. веку

Појам је вероватно постао општепознат по роману Дракула Брема Стокера. Верује се да је прво помињање појма у западној Европи било у аустријском часопису „Vossiche Zeitung“, број 98, који је објављен 1725, у време кад Аустријска царевина влада Србијом на југ до Сталаћа (1717-1739).

У том часопису се налази извештај по којем је у селу Кисиљеву умро извесни Петар Благојевић, а после њега још десет особа у наредних 24 часа. На самрти би људи изјавили да им се Благојевић указивао и да их је давио те од тога морају умрети а његова супруга је побегла непосредно после тих чудних збивања изјавивши да јој је у сну дошао мртав муж тражећи јој своје опанке. Из Беча је послат тим лекара и стручњака у Кисиљево како би се утврдило о чему се заправо ради. Након отварања ковчега Петра Благојевића (записано као Peter Plogojowitz), забележено је да је тело било очувано у потпуности као да је и даље жив, а да је у његовим устима било мало свеже крви.

Поред Благојевића аустријски извори помињу и Арнолда Паолеа, војника (Арнолд свакако није име икада присутно у Србији; можда: Арнаутин Павле?), који је ратовао у Грчкој, одакле је и донео заразу. Он је, наводно, убио вампира али се после тога осећао лоше и убрзо је умро у селу Медвеђи код Крушевца, после чега су кренули напади вампира у овом крају. Његово тело је касније ексхумирано у присуству аустријских власти и прободено коцем, али ни после тога напади нису сасвим престали.

Домаћи вампири

Најпознатији српски вампир је, свакако, Сава Савановић, лик из приповетке „После деведесет година“, Милована Глишића, по којој је снимљен култни хорор „Лептирица“

Митови слични вампирским

Митова сличних вампирским има широм света, на пример Нахцерер (нем. nachzehrer) у Немачкој, Баобан сит (енгл. baobhan sith) у Шкотској, Ђианг Ши (кин: 僵屍 или 殭屍 у Кини, Кјукецуки (јап. kyūketsuki) у Јапану, Јара-ма-иха-ху (yara-ma-yha-who) код аустралијских Абориџина, Асванг (aswang) на Филипинима, Адзе (adze) и Асанбосан (asanbosam) у Гани и Обали Слоноваче, Сукријант (soucriant) на Карибима, Сукујант (soucouyant) у Тринидаду и Тобагу ... Ови митови у већини не подразумевају умрле који би се вратили у живот као живи мртваци или духови попут вампира, већ демоне, вештице и натприродна бића, слично античким грчким Ламијама.

Мало људи зна да су вампири изворна словенска митска бића, која нису била позната ни једном другом народу. 

А приче о грофу Дракули, су настале под утицајем Словена на Румунско сељаштво.

Вампир је демонско биће познато код свих Словена. Људи могу постати вампири након смрти, а могли су такође и за живота. Да би се боље схватила природа вампира треба прво нешто рећи о веровању Словена у живот након смрти.

Код Словена је постојало веровање да човек има душу и тело, који су за живота нераздвојни. Након смрти душа се одваја од тела и одлази у други свет, односно свет мртвих (Нав). Међутим, одлазак у други свет траје, према предању и обичајима који су до данас сачувани, 40 дана. За то време душа обилази дом покојника и борави на местима где је покојник најчешће боравио. Уколико је смрт тешка, то значи да се покојник тешко растаје од своје душе. Веровало се да се добри, поштени и правични људи лакше растају од душе него они зли и неправични. Међутим, код злих људи, душа није имала приступ другом свету, те би остала заробљена у свету живих. Таква душа би се враћала у своје тело и мртвац би постао вампир. Уколико је душа заробљена, она може ући у тело и након 40 дана. Такође, вампир је могао постати и преминули преко чијег гроба би прешла нека животиња. Обично се говорило о мачки. Постојало је и веровање да ако се тело човека не спали, након смрти, његова душа може остати заувек заробљена у телу и у овом свету и да се тај човек може повампирити.

У разним деловима словенског света вампир се назива и другим именима: вукодлак (да, да, није ово друга врста, која је у рату са вампирима, ово се у неким крајевима сматрало истим бићем), лампир, лапир, вједогоња, једогоња, а најчешће – упир. На старословенском, реч за ватру је пир, а ун означава негацију. Унпир, односно упир је израз за биће коме ватра не може ништа, односно означава биће које је осуђено на то да буде заробљено у телу човека који није спаљен.

Вампир је замишљен као човек који је црвен од крви, који нема меса, ни костију, већ је испуњен црвеном пихтијастом масом. Веровало се да се вампир може уништити ако му се оштети кожа. У том случају би пихтијаста маса исцурела из тела. Вампири су се често враћали својим женама, чак и имали децу. Деца вампира могла су бити и људи и вампири, зависно од пола вампира и детета. Уколико би били истог пола и дете би постало вампир. Вампир је могао бити невидљив, а такође се појављивао као човек или као пас, некад и као вук. Могао је да прође и кроз најмањи отвор или неку рупу. Вампири су наносили зло. Обично су давили жртве и пили им крв. Људи нису могли да их примете, али приликом појаве вампира, домаће животиње би биле узнемирене.

Ради уништавања вампира су се предузимале разне мере предострожности, као што је постављање трња око гроба, како би вампир оштетио кожу. Овакве мере се јављају појавом хришћанства и престанка спаљивања мртвих. Словени су веровали да глог има магично дејство, тако да је глогов колац био најефикасније оруђе у борби против вампира. Некад је стављано и вино у уста мртваца, јер је оно замењивало крв и тиме задовољавало вампирску пожуду за пијење крви.

Вампир се могло постати и за живота, уколико би човека опсео зао дух, али у појединим пределима се сматрало да се за живота могло постати вампир и уколико се детету не баја кад треба или уколико човек склопи неку врсту уговора са демонским силама. Живи вампири су такође наносили зло и пили крв, доносили болести, међутим њих је било теже уништити. Имена за живог вампира су и колдун код Руса, прикољиш код Влаха.

У Душановом законику је предвиђена казна за оне који ископавају вампире, док један номоканон из 7. века предвиђа казну за спаљивање вукодлака. Нарочиту сензацију у Европи су вампири достигли почетком 18. века. Верује се да је прво помињање појма у западној Европи било у аустријском часопису „Vossiche Zeitung”, број 98, који је објављен 1725. Тамо се налазио извештај о смрти Петра Благојевића, након чега је умрло још 10 људи, који су на самрти изјавили да им се јавио Благојевић. Из Беча је послат и тим лекара. Након откопавања гроба, пронађено је нераспаднуто тело Благојевића са траговима крви на зубима. Благојевић је након тога добио третман глоговим коцем. Од овог догађаја Вампир је постао познат и шире, у западној Европ

ДИВ

Див  је митски горостас, човек огромне снаге и узраста: обичног човека држи на длану, лопатом га пребацује преко велике реке, баца топуз под облаке, па га дочекује рукама; својим дахом претура ћосаву децу, а куће руши и разноси као перушине. Има једно око на челу или на врху главе, густе обрве као шума и магични камен на врху главе, а корак му је велик колико пут од сахат хода. Мајке дивова грћ ужар својим дојкама, а њихове кћери (дивице, дивкиње) су милостиве.

Дивове рађају виле с народним јунацима. Они су дволични и често глупи, па зато брзо наседају. Људима чине добра, али им и пакосте,па их и прождиру. Нерадници су, и све што им треба, отимају од људи. Сваки див има чаробни штап помоћу којег хвата жртве и прождире. Кад га изгубе или им се одузме, онда губе дивску снагу. Познају лековито биље. Живе у друштву у планинским пећинама а на улаз приваљују огромне плоче. По једној народној песми, нека мајка са сином стигла у дивску планину, ту нашла студену пећину и у њој седамдесет дивова, међу њима дивски старешина. Кад су дивови спазили сина поред мајке, насрну да му одсеку главу, али је он имао добру сабљу и посекао их све.  

По предању, један је див постао на необичан начин. Муж и жена били без деце. Једном отишли упланину и тамо нашли извор. Жена се напила воде са извора и затруднела. Добила је сина и дала му име Див. Дете порасло снажно и прождрљиво, па се отисло у свет. Успут наишло на возара који је претурио кола с гвожђем; помогне му да подигне кола и возар му да гвожђа, од којег направи велику секиру.После Див стигне у планину, где нађе човека с колима, а волове му појели вуци. Див ухвати два вука и упрегне у кола. Идући даље, Див стигне у млин, у коме га нападну духови, али их он све побије својом секиром. У млину спази камен како се сам окреће. Зачуди се, јер то није нигде видео, приђе му да га пољуби, а камен му, окрећући се, окрвави губицу. Тада се Див разболи и нестане га негде на путу.

 У народу се казује да су људи били у далекој прошлости велики и снажни. Њихове девојке носиле су надгробне плоче од камена у прегачама. Оне су подизале куће од дивских костију. У једном босанском селу има на брежуљку старо Дивско гробље (мраморје), од којег је и сада остала покоја надгробна плоча. Прича се да су у селу некада живели дивови. Они су порушили Жељезна врата(Ђердап на Дунаву), па их је бог побио стрелом. Стараче (напуштена и суха речна корита) су, поверовању, остаци бразда од орања дивова. Див је био Вук Махнити, који је у Црној Гори презиђивао планине , затим његов брат, који је састављао Цијевну и Морачу, церски Тројан, дивљан народних приповедака и дивљи човек дубровачких песника. Див се претвара у животиње, тада живи у јами, посећује воденице и раскрснице. На „џиновску трпезу" (сто) не сме да се нагази.

Реч див је старословеиска, сродна иранској dēv, индијској deva, латинској divus, која значи божанство. Немачки назив Dienstrag за уторак остатак је од имена божанства TIV, старонемачки div. На наша веровања о постојању дивова деловали су туђи утицаји, оријентална и стара грчка веровања о киклопима.

Српски митолошки речник

Аутор: Жана Живковић 

ЗМАЈ.

На основу народне традиције види се да је у нас било врло распрострањено веровање у змајеве, митска бића која су у разним крајевима и приликама и различито замишљана. Према веровањима о изгледу и неким особинама, можемо их поделити у три групе: змајеве који се идентификују са метеоритима, змајеве-људе и змајеве-змије.

У нашој народној традицији ретко се јављају змајеви као што су аждаје или, по некима, прави змајеви. Њима би по изгледу били најближи змајеви-змије. Такав би, донекле, био страшни змај из народне приповетке у којој се прича како је неки змијски цар-змај живео дању у планини Церу, а ноћи проводио у мачванском селу Ноћају. Хранио се децом од 4—5 година, коју су му Мачвани свако јутро доводили.

И поред тога што се могу разликовати три групе змајева, тешко их је доследно издвојити, јер се ускоро сваком веровању налазе поједини елементи из друге и треће групе. Заједничко је змајевима да нису у принципу зла бића. Нормално, изузетака има, и они нису тако ретки; најбројнији су у народној књижевности, што значи да могу бити много кад пренети и позајмљени из туђих народних предања.

Изглед змаја народна машта различито је уобличавала, повезујући га са предањима и дајући му одређене атрибуте, тако да је понекад тешко и замислити како је изгледао. Некад мења облик, некад има заједничке елементе из све три поменуте групе, док се каткад о њему прича без икаквих детаља. Ипак наводимо неколико примера. У источној Србији веровало се да је змај некаква птица са змијским репом која лети ноћу и из које избија свеглост. Змај би требало да постаје од шарана (рибе) кад напуни четрдесет година јер тад добије ноге и крила. Понекад се, опет, замишља као орао који води борбу са алама што предводе градобитне облаке. За неке домаће животиње, птице, верује се да могу бити силни змајеви, нпр. петао, ћуран и гусан. Они већ имају по једна крила, а кад им поред природних, никну још једна, мала, змајевска, постају веома снажни и моћни, посебно у борби с алама што воде облаке. Најзад,змај може имати и људски изглед. У источној Србији веровало се за поједине људе да су змајеви. Они,слично као и здухачи, бране своје село и крај од непогоде. За многе личности из наше народне епике каже се да су змајеви или да су рођени из односа змаја са вилом, односно обичном женом. Довољно је сетити се Змај

-Огњеног Вука и стихова народне песме у којој се опева његово рођење кад Јерина говориТурцима:

У мог сина, слијепца Гргура,

У њега се мушко чедо нађе;

 Није чедо чеда каквано су:

 Вучја шапа и орлово крило,

И змајево коло под пазухом,

Из уста му модар пламен бије,

Матери се не да задојити.

Или у песми Милош Обилић змајски син, у којој се вели:

Што год има Србина јунака,

Свакога су одгајиле виле,

Многога су змајеви родили.

У истој песми се помињу као змајеви, поред Милоша Обилића, и Змај Огњени Вук, Реља Бошњанин, Бановић Секула, Бановић Страхиња, Љутица Богдан и Краљевић Марко.

Особине змаја зависе од групе којој припада, затим од предања, и од тога како је описиван у веровањима. Отуда су змајеви једног краја различити од оних из другог краја. Исто тако се змај из народних веровања често не подудара са змајем из усмене народне књижевности у истом крају, јер су му различите не само особине већ и порекло.

Змајеви које можемо идентификовати као метеорите, по правилу се јављају ноћу, а само изузетнодању. Они лете преко неба, светле, и при том се чује звиждање, хујање и понекад тресак. Кад овакав змај рашири своја „огњевита крила", народна песма каже:

Из крила му сипа ватра жива,

Сипа низ јелове гране,

Која падне на земљицу црну,

Све по земљи запаљује траву.

или:

Засија се Јастребац планина,

А полеће змаје од Јастрепца,

Од Змајевца

 од воде студене,

Те се прими уз Крушево равно...

У народној приповеци Баш Челик појава змаја изазвала је потресе и хуку у двору, а кад дође змајски цар, цео двор засветли и заблиста. Како сличне манифестације прате појаву метеорита, то се справом може тврдити да наш народ змаја идентификује с овом природном појавом.

Поред овога, змај је и персонификација муње, односно ватре. Једна загонетка гласи:

 „Два дола суподола, међу њима змај лежи;ђе змај лежи, ту трава не расте." Одговор је:

 „Ватра међу прекладима." Змајеви-змије из народних веровања обично су описани у народним приповеткама. За њих се често каже да су крилате змије које лете, па би се могли упоредити са змајевима-метеоритима. Понашају се као људи, само су много снажнији од њих. По овој особини слични су змајевима-људима. Они су најчешће зла бића, а по томе су најближи аждаји из наших народних веровања, или, по некима, правом змају. Веза између змије и змаја види се у веровању да се змија, после извесног броја година, нпр. сто, претвара у змаја који постаје змијски цар. И негдашње веровање да змија смук брани од града, тј. да је смук змај који се бори са алама, свакако је још једна потврда везе змаја са змијама.

Змајеви-људи у нашој народној традицији врло су бројни, већ је поменуто и неколико имена наших епских јунака који се опевају као змајеви или змајски синови. У источној Србији се веровало да има обичних људи који су змајеви и да се они, кад наиђе непогода, умире и као заспе, а из тела им тад изађе дух (дупликат), који одлази у борбу с алама предводницама градобитних облака. По овом веровању, змајеви су могли да буду и мушкарци и жене. Исто тако, веровало се да је змај јачи што је млађи, чак се сматрало да је најјаче новорођенче

-змај које још није ни задојено.

Змајеви-људи не чине зло људима, осим у изузетним случајевима. Они могу бити штетни ако дуже времена бораве у једном месту, зато што то изазива сушу. По општем мишљењу, змајеви су велики љубавници и радо воде љубав са лепим и младим женама. Народ је веровао да ће ако змај дуже времена проведе у неком месту због љубавних састанака, то изазвати сушу .

Мушки змајеви, веровало се у Хомољу, изаберу лепу невину девојку, а женски лепог момка и долазе им ноћу на љубавне састанке. Момци и девојке који имају односе са змајевима бледи су и испијени, јер их ови јако изнуре. Девојка може, тобоже, и дете родити са змајем —  змајче или змајевито дете.

Из целог описа јасно произлази да је змај из народне митологије увелико антропоморфизовано биће, односно да има извесне исте особине као и човек. Он мисли и ради као обичан човек, само се одликује одређеним особинама, може да лети, има огромну снагу, има способност да се претвара из једног облика у други (од човека да постане орао и обрнуто; да у виду духа напусти тело и да се бори садругим демонима) итд. По својим добрим особинама и делатности, змај је врло близак здухачу.

Змај српске митологије није, како је мислио Вук Караџић, исто што и немачки Drache или Lindwurm, или латански draco. Напротив, он представља у великој мери нашу изузетност, јер га таквог не познају ни митологије осталих словенских народа. За змаја каквог познаје српска митологија зна и албанска. Постоји мишљење да би змај могао бити митски предак . 

Српски митолошки речник

Аутор: Жана Живковић 

• БОГ

   

   У народној традицији сачувани су трагови веровања у врховног небеског бога старе религије који је некада живео на земљи, док је још свет био бољи и поштенији, а сада живи на небу. По народном веровању, откад је народ почео да псује божанства, бог се преселио на небо.

   

  У народним пословицама и изразима, реч бог често значи небо („.. .испод бога нема се куд," „не види белога бога," „што је под сунцем и под богом"). У народним песмама спомиње се бог неба као цар небесни који жени Сунце, свог сина. У песми која говори о Месечевим сватовима, невеста, делећи дарове, богу даје небеске висине, а св. Илији муње и громове. Овај врховни небески бог, којем припада горње, сјајно небо, разликује се од Перуна, персонификације бурног, атмосферског неба, чије су функције пренесене на св. Илију.Гаспарини је указао на веома значајно место у Хелмолдовој Хроници (XII в.), где се каже како Словени верују да на небу влада један врховни бог који се стара само о небеским стварима, док је управљање светом препустио нижим божанствима рођеним од њега. У једној нашој приповеци бог сазива скуп свих светаца, да би извршио поделу управљања, а траг ове поделе функција сачуван је и у песми Свеци блспо дијеле.

   

  Слична веровања нађена су и код других словенских народа, а словенско веровање у врховног небеског бога сасвим се подудара са веровањем угрофинских народа о врховном небеском богу (Нишк'епаз, Нум), који је управљање светом препустио нижим божанствима. По веровању словенских народа,бог у разним облицима, као и угрофински Нишк'е паз, посећује домове људи и доноси им срећу и обиље(наш персонифицирани Божић), што би, у ствари, представљало остатак нижих, почетних представа обогу као даваоцу богатства и обиља. Општа словенска реч бог, која одговара староиндијској речи bhagas, по мишљењу многих научника, потиче од иранске речи baga богатство, обиље, господар, бог,коју су Словени највероватније примили од Скита или Сармата. 

   

  У народу се и до данас одржало веровање о више богова, од којих су једни добри, а други зли.Разговарали се двојица, па један упитао: „Каква је летина код вас?" — а други одговорио: „Не можебити боља." Онда први рекао: „Е, тамо је други бог, а код нас потуче град, па што је и остало, то је дозла бога рђаво." По другом разговору, када се девојка уда негде далеко или у забачени планински крај,онда се каже:

   „Удала се богу за леђима." Оба наведена примера показују да сваки крај има свог бога. У народу се често чује у разговору о добром богу: „Не дао благи (или преблаги, милостиви) бог", „Забогамилога"; „Иди с милим богом." По народном стиху: „Бог ће дати који му се моли"; „Не дао јаки бог."Вишњи бог је најузвишенији, горе на небу одакле све види на Земљи. По једном народном стиху: „Асила је у бога вишњега." Братимство се обављало уз позив: „Вишњим Богом и светим Јованом."Очигледно мисли се на хришћанског Бога, али се у проклињању зна и за прастарог бога: „За прабоганемој..." О злом богу казује се: „До зла бога рђаво време." „Љут до зла бога." Питали неку старицу да лисе боји бога, а она одговорила: „Ко се не би зла бојао." У Вишњићевој песми о смрти Краљевића Маркаказује се: „Нит' ти можеш умријети, Марко, од јунака, ни од бритке сабље..., већ ћеш, болан, умријети,Марко, ја од бога, од старог крвника." У Паштровићима се редовно, после нечије смрти, позивало нажалост. На питање ко га уби, одговарало се (ако је умрли умро природном смрћу): „Стари крвник." Уљутини говори се: „Бог твој" (или његов). „Видеће свог бога." „Не може му помоћи ни бог богова." „Стому богова (громова)." „Бога му божијег." „Он је био бог богова у свом селу."

   

  У народу се понегде, у југозападним нашим крајевима, уместо назива бог употребљава

  бор, који је постао архаичан. Та реч, у значењу бога, позната је свим Словенима. У заклињању: „О, бора ти, драгигосподару." По стиховима једне народне песме из Босне:

   „Ој, ти, горо, бор те не убио што у теби водекапи нема." Или: „Ах, каква је, да је бор убије." На десној страни реке Рашке, непосредно до НовогаПазара, има купаста главица, са старим, сада напуштеним, хришћанским гробљем на врху, коју називају Својбог или Својбор.

  Српски митолошки речник