Древни Срби

ДИВ

Див  је митски горостас, човек огромне снаге и узраста: обичног човека држи на длану, лопатом га пребацује преко велике реке, баца топуз под облаке, па га дочекује рукама; својим дахом претура ћосаву децу, а куће руши и разноси као перушине. Има једно око на челу или на врху главе, густе обрве као шума и магични камен на врху главе, а корак му је велик колико пут од сахат хода. Мајке дивова грћ ужар својим дојкама, а њихове кћери (дивице, дивкиње) су милостиве.

Дивове рађају виле с народним јунацима. Они су дволични и често глупи, па зато брзо наседају. Људима чине добра, али им и пакосте,па их и прождиру. Нерадници су, и све што им треба, отимају од људи. Сваки див има чаробни штап помоћу којег хвата жртве и прождире. Кад га изгубе или им се одузме, онда губе дивску снагу. Познају лековито биље. Живе у друштву у планинским пећинама а на улаз приваљују огромне плоче. По једној народној песми, нека мајка са сином стигла у дивску планину, ту нашла студену пећину и у њој седамдесет дивова, међу њима дивски старешина. Кад су дивови спазили сина поред мајке, насрну да му одсеку главу, али је он имао добру сабљу и посекао их све.  

По предању, један је див постао на необичан начин. Муж и жена били без деце. Једном отишли упланину и тамо нашли извор. Жена се напила воде са извора и затруднела. Добила је сина и дала му име Див. Дете порасло снажно и прождрљиво, па се отисло у свет. Успут наишло на возара који је претурио кола с гвожђем; помогне му да подигне кола и возар му да гвожђа, од којег направи велику секиру.После Див стигне у планину, где нађе човека с колима, а волове му појели вуци. Див ухвати два вука и упрегне у кола. Идући даље, Див стигне у млин, у коме га нападну духови, али их он све побије својом секиром. У млину спази камен како се сам окреће. Зачуди се, јер то није нигде видео, приђе му да га пољуби, а камен му, окрећући се, окрвави губицу. Тада се Див разболи и нестане га негде на путу.

 У народу се казује да су људи били у далекој прошлости велики и снажни. Њихове девојке носиле су надгробне плоче од камена у прегачама. Оне су подизале куће од дивских костију. У једном босанском селу има на брежуљку старо Дивско гробље (мраморје), од којег је и сада остала покоја надгробна плоча. Прича се да су у селу некада живели дивови. Они су порушили Жељезна врата(Ђердап на Дунаву), па их је бог побио стрелом. Стараче (напуштена и суха речна корита) су, поверовању, остаци бразда од орања дивова. Див је био Вук Махнити, који је у Црној Гори презиђивао планине , затим његов брат, који је састављао Цијевну и Морачу, церски Тројан, дивљан народних приповедака и дивљи човек дубровачких песника. Див се претвара у животиње, тада живи у јами, посећује воденице и раскрснице. На „џиновску трпезу" (сто) не сме да се нагази.

Реч див је старословеиска, сродна иранској dēv, индијској deva, латинској divus, која значи божанство. Немачки назив Dienstrag за уторак остатак је од имена божанства TIV, старонемачки div. На наша веровања о постојању дивова деловали су туђи утицаји, оријентална и стара грчка веровања о киклопима.

Српски митолошки речник

Аутор: Жана Живковић 

ЗМАЈ.

На основу народне традиције види се да је у нас било врло распрострањено веровање у змајеве, митска бића која су у разним крајевима и приликама и различито замишљана. Према веровањима о изгледу и неким особинама, можемо их поделити у три групе: змајеве који се идентификују са метеоритима, змајеве-људе и змајеве-змије.

У нашој народној традицији ретко се јављају змајеви као што су аждаје или, по некима, прави змајеви. Њима би по изгледу били најближи змајеви-змије. Такав би, донекле, био страшни змај из народне приповетке у којој се прича како је неки змијски цар-змај живео дању у планини Церу, а ноћи проводио у мачванском селу Ноћају. Хранио се децом од 4—5 година, коју су му Мачвани свако јутро доводили.

И поред тога што се могу разликовати три групе змајева, тешко их је доследно издвојити, јер се ускоро сваком веровању налазе поједини елементи из друге и треће групе. Заједничко је змајевима да нису у принципу зла бића. Нормално, изузетака има, и они нису тако ретки; најбројнији су у народној књижевности, што значи да могу бити много кад пренети и позајмљени из туђих народних предања.

Изглед змаја народна машта различито је уобличавала, повезујући га са предањима и дајући му одређене атрибуте, тако да је понекад тешко и замислити како је изгледао. Некад мења облик, некад има заједничке елементе из све три поменуте групе, док се каткад о њему прича без икаквих детаља. Ипак наводимо неколико примера. У источној Србији веровало се да је змај некаква птица са змијским репом која лети ноћу и из које избија свеглост. Змај би требало да постаје од шарана (рибе) кад напуни четрдесет година јер тад добије ноге и крила. Понекад се, опет, замишља као орао који води борбу са алама што предводе градобитне облаке. За неке домаће животиње, птице, верује се да могу бити силни змајеви, нпр. петао, ћуран и гусан. Они већ имају по једна крила, а кад им поред природних, никну још једна, мала, змајевска, постају веома снажни и моћни, посебно у борби с алама што воде облаке. Најзад,змај може имати и људски изглед. У источној Србији веровало се за поједине људе да су змајеви. Они,слично као и здухачи, бране своје село и крај од непогоде. За многе личности из наше народне епике каже се да су змајеви или да су рођени из односа змаја са вилом, односно обичном женом. Довољно је сетити се Змај

-Огњеног Вука и стихова народне песме у којој се опева његово рођење кад Јерина говориТурцима:

У мог сина, слијепца Гргура,

У њега се мушко чедо нађе;

 Није чедо чеда каквано су:

 Вучја шапа и орлово крило,

И змајево коло под пазухом,

Из уста му модар пламен бије,

Матери се не да задојити.

Или у песми Милош Обилић змајски син, у којој се вели:

Што год има Србина јунака,

Свакога су одгајиле виле,

Многога су змајеви родили.

У истој песми се помињу као змајеви, поред Милоша Обилића, и Змај Огњени Вук, Реља Бошњанин, Бановић Секула, Бановић Страхиња, Љутица Богдан и Краљевић Марко.

Особине змаја зависе од групе којој припада, затим од предања, и од тога како је описиван у веровањима. Отуда су змајеви једног краја различити од оних из другог краја. Исто тако се змај из народних веровања често не подудара са змајем из усмене народне књижевности у истом крају, јер су му различите не само особине већ и порекло.

Змајеви које можемо идентификовати као метеорите, по правилу се јављају ноћу, а само изузетнодању. Они лете преко неба, светле, и при том се чује звиждање, хујање и понекад тресак. Кад овакав змај рашири своја „огњевита крила", народна песма каже:

Из крила му сипа ватра жива,

Сипа низ јелове гране,

Која падне на земљицу црну,

Све по земљи запаљује траву.

или:

Засија се Јастребац планина,

А полеће змаје од Јастрепца,

Од Змајевца

 од воде студене,

Те се прими уз Крушево равно...

У народној приповеци Баш Челик појава змаја изазвала је потресе и хуку у двору, а кад дође змајски цар, цео двор засветли и заблиста. Како сличне манифестације прате појаву метеорита, то се справом може тврдити да наш народ змаја идентификује с овом природном појавом.

Поред овога, змај је и персонификација муње, односно ватре. Једна загонетка гласи:

 „Два дола суподола, међу њима змај лежи;ђе змај лежи, ту трава не расте." Одговор је:

 „Ватра међу прекладима." Змајеви-змије из народних веровања обично су описани у народним приповеткама. За њих се често каже да су крилате змије које лете, па би се могли упоредити са змајевима-метеоритима. Понашају се као људи, само су много снажнији од њих. По овој особини слични су змајевима-људима. Они су најчешће зла бића, а по томе су најближи аждаји из наших народних веровања, или, по некима, правом змају. Веза између змије и змаја види се у веровању да се змија, после извесног броја година, нпр. сто, претвара у змаја који постаје змијски цар. И негдашње веровање да змија смук брани од града, тј. да је смук змај који се бори са алама, свакако је још једна потврда везе змаја са змијама.

Змајеви-људи у нашој народној традицији врло су бројни, већ је поменуто и неколико имена наших епских јунака који се опевају као змајеви или змајски синови. У источној Србији се веровало да има обичних људи који су змајеви и да се они, кад наиђе непогода, умире и као заспе, а из тела им тад изађе дух (дупликат), који одлази у борбу с алама предводницама градобитних облака. По овом веровању, змајеви су могли да буду и мушкарци и жене. Исто тако, веровало се да је змај јачи што је млађи, чак се сматрало да је најјаче новорођенче

-змај које још није ни задојено.

Змајеви-људи не чине зло људима, осим у изузетним случајевима. Они могу бити штетни ако дуже времена бораве у једном месту, зато што то изазива сушу. По општем мишљењу, змајеви су велики љубавници и радо воде љубав са лепим и младим женама. Народ је веровао да ће ако змај дуже времена проведе у неком месту због љубавних састанака, то изазвати сушу .

Мушки змајеви, веровало се у Хомољу, изаберу лепу невину девојку, а женски лепог момка и долазе им ноћу на љубавне састанке. Момци и девојке који имају односе са змајевима бледи су и испијени, јер их ови јако изнуре. Девојка може, тобоже, и дете родити са змајем —  змајче или змајевито дете.

Из целог описа јасно произлази да је змај из народне митологије увелико антропоморфизовано биће, односно да има извесне исте особине као и човек. Он мисли и ради као обичан човек, само се одликује одређеним особинама, може да лети, има огромну снагу, има способност да се претвара из једног облика у други (од човека да постане орао и обрнуто; да у виду духа напусти тело и да се бори садругим демонима) итд. По својим добрим особинама и делатности, змај је врло близак здухачу.

Змај српске митологије није, како је мислио Вук Караџић, исто што и немачки Drache или Lindwurm, или латански draco. Напротив, он представља у великој мери нашу изузетност, јер га таквог не познају ни митологије осталих словенских народа. За змаја каквог познаје српска митологија зна и албанска. Постоји мишљење да би змај могао бити митски предак . 

Српски митолошки речник

Аутор: Жана Живковић 

• БОГ

   

   У народној традицији сачувани су трагови веровања у врховног небеског бога старе религије који је некада живео на земљи, док је још свет био бољи и поштенији, а сада живи на небу. По народном веровању, откад је народ почео да псује божанства, бог се преселио на небо.

   

  У народним пословицама и изразима, реч бог често значи небо („.. .испод бога нема се куд," „не види белога бога," „што је под сунцем и под богом"). У народним песмама спомиње се бог неба као цар небесни који жени Сунце, свог сина. У песми која говори о Месечевим сватовима, невеста, делећи дарове, богу даје небеске висине, а св. Илији муње и громове. Овај врховни небески бог, којем припада горње, сјајно небо, разликује се од Перуна, персонификације бурног, атмосферског неба, чије су функције пренесене на св. Илију.Гаспарини је указао на веома значајно место у Хелмолдовој Хроници (XII в.), где се каже како Словени верују да на небу влада један врховни бог који се стара само о небеским стварима, док је управљање светом препустио нижим божанствима рођеним од њега. У једној нашој приповеци бог сазива скуп свих светаца, да би извршио поделу управљања, а траг ове поделе функција сачуван је и у песми Свеци блспо дијеле.

   

  Слична веровања нађена су и код других словенских народа, а словенско веровање у врховног небеског бога сасвим се подудара са веровањем угрофинских народа о врховном небеском богу (Нишк'епаз, Нум), који је управљање светом препустио нижим божанствима. По веровању словенских народа,бог у разним облицима, као и угрофински Нишк'е паз, посећује домове људи и доноси им срећу и обиље(наш персонифицирани Божић), што би, у ствари, представљало остатак нижих, почетних представа обогу као даваоцу богатства и обиља. Општа словенска реч бог, која одговара староиндијској речи bhagas, по мишљењу многих научника, потиче од иранске речи baga богатство, обиље, господар, бог,коју су Словени највероватније примили од Скита или Сармата. 

   

  У народу се и до данас одржало веровање о више богова, од којих су једни добри, а други зли.Разговарали се двојица, па један упитао: „Каква је летина код вас?" — а други одговорио: „Не можебити боља." Онда први рекао: „Е, тамо је други бог, а код нас потуче град, па што је и остало, то је дозла бога рђаво." По другом разговору, када се девојка уда негде далеко или у забачени планински крај,онда се каже:

   „Удала се богу за леђима." Оба наведена примера показују да сваки крај има свог бога. У народу се често чује у разговору о добром богу: „Не дао благи (или преблаги, милостиви) бог", „Забогамилога"; „Иди с милим богом." По народном стиху: „Бог ће дати који му се моли"; „Не дао јаки бог."Вишњи бог је најузвишенији, горе на небу одакле све види на Земљи. По једном народном стиху: „Асила је у бога вишњега." Братимство се обављало уз позив: „Вишњим Богом и светим Јованом."Очигледно мисли се на хришћанског Бога, али се у проклињању зна и за прастарог бога: „За прабоганемој..." О злом богу казује се: „До зла бога рђаво време." „Љут до зла бога." Питали неку старицу да лисе боји бога, а она одговорила: „Ко се не би зла бојао." У Вишњићевој песми о смрти Краљевића Маркаказује се: „Нит' ти можеш умријети, Марко, од јунака, ни од бритке сабље..., већ ћеш, болан, умријети,Марко, ја од бога, од старог крвника." У Паштровићима се редовно, после нечије смрти, позивало нажалост. На питање ко га уби, одговарало се (ако је умрли умро природном смрћу): „Стари крвник." Уљутини говори се: „Бог твој" (или његов). „Видеће свог бога." „Не може му помоћи ни бог богова." „Стому богова (громова)." „Бога му божијег." „Он је био бог богова у свом селу."

   

  У народу се понегде, у југозападним нашим крајевима, уместо назива бог употребљава

  бор, који је постао архаичан. Та реч, у значењу бога, позната је свим Словенима. У заклињању: „О, бора ти, драгигосподару." По стиховима једне народне песме из Босне:

   „Ој, ти, горо, бор те не убио што у теби водекапи нема." Или: „Ах, каква је, да је бор убије." На десној страни реке Рашке, непосредно до НовогаПазара, има купаста главица, са старим, сада напуштеним, хришћанским гробљем на врху, коју називају Својбог или Својбор.

  Српски митолошки речник