Вампир
Вампир
Вампир је митолошко биће које је настало у словенској митологији, посебно на Балкану и у Украјини. Вампиром се сматра дух умрлог или леш кога је оживео зао дух или ђаво. На слику повратника-вампира који пије или сиса крв можда су утицале и грчке Ламије.
Порекло речи
Вампир је једина реч из српског језика која је општеприхваћена у свим светским језицима.
У разним деловима словенског света вампир се назива и другим називима: вукодлак, лампир, лапир, вједогоња, једогоња, а најчешће - упир. Из ове последње може сазнати порекло речи вампир. Наиме, стари Словени су, као и већина старих народа, сматрали да ће, ако се тело мртвог човека не спали, његова душа остати заувек заробљена на овом свету и никад неће наћи мира. Зато су своје мртве подвргавали „третману“ у коме су их спаљивали на великој ломачи и тако их испраћали у „вечна ловишта“. Међутим, дешавало се (нарочито за време ратова или великих болести), да се тело неког страдалника уопште не пронађе и не испрати како доликује, што је, наводно, доводило до тога да несрећник убрзо почиње да устаје ноћу и убија људе. Све док се, не нађе неко ко ће га „почастити“ глоговим коцем
Контроверза око појма у 18. веку
Појам је вероватно постао општепознат по роману Дракула Брема Стокера. Верује се да је прво помињање појма у западној Европи било у аустријском часопису „Vossiche Zeitung“, број 98, који је објављен 1725, у време кад Аустријска царевина влада Србијом на југ до Сталаћа (1717-1739).
У том часопису се налази извештај по којем је у селу Кисиљеву умро извесни Петар Благојевић, а после њега још десет особа у наредних 24 часа. На самрти би људи изјавили да им се Благојевић указивао и да их је давио те од тога морају умрети а његова супруга је побегла непосредно после тих чудних збивања изјавивши да јој је у сну дошао мртав муж тражећи јој своје опанке. Из Беча је послат тим лекара и стручњака у Кисиљево како би се утврдило о чему се заправо ради. Након отварања ковчега Петра Благојевића (записано као Peter Plogojowitz), забележено је да је тело било очувано у потпуности као да је и даље жив, а да је у његовим устима било мало свеже крви.
Поред Благојевића аустријски извори помињу и Арнолда Паолеа, војника (Арнолд свакако није име икада присутно у Србији; можда: Арнаутин Павле?), који је ратовао у Грчкој, одакле је и донео заразу. Он је, наводно, убио вампира али се после тога осећао лоше и убрзо је умро у селу Медвеђи код Крушевца, после чега су кренули напади вампира у овом крају. Његово тело је касније ексхумирано у присуству аустријских власти и прободено коцем, али ни после тога напади нису сасвим престали.
Домаћи вампири
Најпознатији српски вампир је, свакако, Сава Савановић, лик из приповетке „После деведесет година“, Милована Глишића, по којој је снимљен култни хорор „Лептирица“
Митови слични вампирским
Митова сличних вампирским има широм света, на пример Нахцерер (нем. nachzehrer) у Немачкој, Баобан сит (енгл. baobhan sith) у Шкотској, Ђианг Ши (кин: 僵屍 или 殭屍 у Кини, Кјукецуки (јап. kyūketsuki) у Јапану, Јара-ма-иха-ху (yara-ma-yha-who) код аустралијских Абориџина, Асванг (aswang) на Филипинима, Адзе (adze) и Асанбосан (asanbosam) у Гани и Обали Слоноваче, Сукријант (soucriant) на Карибима, Сукујант (soucouyant) у Тринидаду и Тобагу ... Ови митови у већини не подразумевају умрле који би се вратили у живот као живи мртваци или духови попут вампира, већ демоне, вештице и натприродна бића, слично античким грчким Ламијама.
Мало људи зна да су вампири изворна словенска митска бића, која нису била позната ни једном другом народу.
А приче о грофу Дракули, су настале под утицајем Словена на Румунско сељаштво.
Вампир је демонско биће познато код свих Словена. Људи могу постати вампири након смрти, а могли су такође и за живота. Да би се боље схватила природа вампира треба прво нешто рећи о веровању Словена у живот након смрти.
Код Словена је постојало веровање да човек има душу и тело, који су за живота нераздвојни. Након смрти душа се одваја од тела и одлази у други свет, односно свет мртвих (Нав). Међутим, одлазак у други свет траје, према предању и обичајима који су до данас сачувани, 40 дана. За то време душа обилази дом покојника и борави на местима где је покојник најчешће боравио. Уколико је смрт тешка, то значи да се покојник тешко растаје од своје душе. Веровало се да се добри, поштени и правични људи лакше растају од душе него они зли и неправични. Међутим, код злих људи, душа није имала приступ другом свету, те би остала заробљена у свету живих. Таква душа би се враћала у своје тело и мртвац би постао вампир. Уколико је душа заробљена, она може ући у тело и након 40 дана. Такође, вампир је могао постати и преминули преко чијег гроба би прешла нека животиња. Обично се говорило о мачки. Постојало је и веровање да ако се тело човека не спали, након смрти, његова душа може остати заувек заробљена у телу и у овом свету и да се тај човек може повампирити.
У разним деловима словенског света вампир се назива и другим именима: вукодлак (да, да, није ово друга врста, која је у рату са вампирима, ово се у неким крајевима сматрало истим бићем), лампир, лапир, вједогоња, једогоња, а најчешће – упир. На старословенском, реч за ватру је пир, а ун означава негацију. Унпир, односно упир је израз за биће коме ватра не може ништа, односно означава биће које је осуђено на то да буде заробљено у телу човека који није спаљен.
Вампир је замишљен као човек који је црвен од крви, који нема меса, ни костију, већ је испуњен црвеном пихтијастом масом. Веровало се да се вампир може уништити ако му се оштети кожа. У том случају би пихтијаста маса исцурела из тела. Вампири су се често враћали својим женама, чак и имали децу. Деца вампира могла су бити и људи и вампири, зависно од пола вампира и детета. Уколико би били истог пола и дете би постало вампир. Вампир је могао бити невидљив, а такође се појављивао као човек или као пас, некад и као вук. Могао је да прође и кроз најмањи отвор или неку рупу. Вампири су наносили зло. Обично су давили жртве и пили им крв. Људи нису могли да их примете, али приликом појаве вампира, домаће животиње би биле узнемирене.
Ради уништавања вампира су се предузимале разне мере предострожности, као што је постављање трња око гроба, како би вампир оштетио кожу. Овакве мере се јављају појавом хришћанства и престанка спаљивања мртвих. Словени су веровали да глог има магично дејство, тако да је глогов колац био најефикасније оруђе у борби против вампира. Некад је стављано и вино у уста мртваца, јер је оно замењивало крв и тиме задовољавало вампирску пожуду за пијење крви.
Вампир се могло постати и за живота, уколико би човека опсео зао дух, али у појединим пределима се сматрало да се за живота могло постати вампир и уколико се детету не баја кад треба или уколико човек склопи неку врсту уговора са демонским силама. Живи вампири су такође наносили зло и пили крв, доносили болести, међутим њих је било теже уништити. Имена за живог вампира су и колдун код Руса, прикољиш код Влаха.
У Душановом законику је предвиђена казна за оне који ископавају вампире, док један номоканон из 7. века предвиђа казну за спаљивање вукодлака. Нарочиту сензацију у Европи су вампири достигли почетком 18. века. Верује се да је прво помињање појма у западној Европи било у аустријском часопису „Vossiche Zeitung”, број 98, који је објављен 1725. Тамо се налазио извештај о смрти Петра Благојевића, након чега је умрло још 10 људи, који су на самрти изјавили да им се јавио Благојевић. Из Беча је послат и тим лекара. Након откопавања гроба, пронађено је нераспаднуто тело Благојевића са траговима крви на зубима. Благојевић је након тога добио третман глоговим коцем. Од овог догађаја Вампир је постао познат и шире, у западној Европ